Kako sam uspeo da rešim problem sa slatkišima
Problem sa slatkišima dugo je za mene bio problem. Imao sam običaj da trpam hranu u sebe bez ikakve kontrole. Verovatno sam sebi davao opravdanje da je to samo par dana i da neće biti nikakvih velikih problema. Emocijalno prežderavanje i sakrivanje nekih drugih problema. Kad god sam imao neki problem pribegavao sam trpanju hrane u sebe. Nalazio sam razne izgovore da zamaskiram svoj problem (na masi sam, sada je zima treba se pripremiti, jedan vikend ili dan neće da upropasti sve ostalo…). Trebalo mi je dosta vremena da provalim da takav način rešavanja problema ne vodi nikuda. Možda dobijem trenutno olakšanje ali dugoročno gledano nagrada za takvo ponašanje je velika frustracija. Morao sam da pokušam da stvorim bolji odnos prema hrani. Rešio sam da promenim svoje navike kada je ishrana u pitanju. Evo kako sam to uradio.
Odredio sam koja je to hrana koja me tera da jedem još više( u mom slučaju to su bili slatkiši)
Ovo je bio prvi i najteži korak. Najteži zato što sam podsvesno znao da su tu slatkiši i šećer u velikim količinama. Da to provalim nije mi trebalo mnogo vremena ali zato mi je trebalo dosta vremena da nađem način kako to da svedem na razumnu meru. Kako da omogućim sebi da jedem poslastice koje volim a da pri tome ne pojedem ogromnu količinu toga? Krenuo sam od toga da ne moram da budem savršen i da taj problem neću rešiti za jedan dan. Dao sam sebi vremena da ne budem savršen. To je praktično značilo da sam sa sebe skinuo teret da jedan loš dan ili vikend upropasti ceo napredak. U početku mi se dešavalo da budem ok, cele nedelje a onda naiđe vikend i ponovo se vratim na stare navike. Pojedem što više mogu i trpam u sebe kao da su sankcije. Onda dođe Ponedeljak i ja sam u fazonu ko ga jebe ionako sam se prežderavao za vikend imam pravo da nastavim i dalje. Međutim sada sam imao cilj ispred sebe i hteo sam da vidim koliko često za to vreme mogu da budem dosledan. U početku je išlo teško ali sam vremenom postajao bolji. Dani vikenda su se produžavali na sledeću nedelju i pretvarali u začarani krug koji me je svaki put vraćao na početak.
Drugi korak je bio da probam da hranu ne delim na lošu i dobru
Kao što je poznato kada čoveku nešto zabraniš, želja za tim predmetom će postati još jača. Upravo sam ja to sebi radio kada sam hranu delio na dobru i lošu. Preko nedelje sam ok i jedem samo “dobru” hranu a onda dođe vikend i naravno nagradim sebe sa “lošom” hranom. Problem sam rešio što sam tu takozvanu lošu hranu zamenio sa kvalitetnijim namirnicama. Evo kako sam to praktično uradio. Znao sam da mogu da pojedem kubik krofni sa eurokremom. Obično se to dešavalo posle ručka. I jedan vikend sam rešio da narežem 5 velikih slatkih jabuka stavim u činiju i pojedem. Mislio sam da ću kada pojedem te jabuke biti u stanju da pojedem krofni dok se ne preturim. Međutim dogodilo se nešto što nisam očekivao. Prvo nisam mogao da pojedem svi pet jabuka, sećam se da mi je sigurno ostalo malo manje od pola činije. Drugo uopšte nisam osećao potrebu da jedem bilo šta slatko a kamoli krofne sa eurokremom. Takođe sam shvatio je da su jabuke mnogo bolje smiruju moj napad za slatkišima i hranom koja mi pravi probleme.
Treći korak. Sada imam dva asa u rukavu
Znao sam da su dani vikenda isti kao i svi drugi i da mogu takozvanu lošu hranu da popravim i zamenim sa nečim što će mi pomoći. Sada mi je trebala doslednost da to isto uradim i u preostalim danima u toku nedelje. Pošto su jabuke bile moje tajno oružje krenuo sam da malo eksperimentišem sa povrćem. Došao sam na ideju koja se zvala dve činije sezonske salate na dan. Uneku manju činiju ubacim recimo spanać malo zelene salate začinim po želji i to pojedem obično uz ručak i večeru. U početku nisam primećivao neku veliku razliku ali posle desetak dana video sam da se moja želja za slatkišima posle obroka drastično smanjila. Pošto je povrće bogato vlaknima i održava me sitim dosta dugo bilo mi je lakše da odolim naletima potrebe za trpanjem slatkiša u sebe.
Sledeće što sam uradio je konstantan unos vode u toku dana
Ovo je praktično značilo da sam rešio da obavezno u toku dana popijem 3 flaše vode. To je bio minimum koji sam morao da ispunim bez obzira na okolnosti. Da se razumemo to nisu bili vlaše od 2 litara već mala flaša od 0.5 litara. Kada čovek nije dobro hidriran obično vodu zameni sa nekim slatkim sokovima,energetskim pićima i kafom. U mom slučaju to je bila Coca Cola zero. Međutim sa strategijom koju sam primenio ta potreba za unosom Coca Cola zero se drastično smanjila. Konstantnim usnosom vode uspeo sam da prevaziđem one dane kada ne pijem vode ceo dan a onda navalim na slatkiše i sve to zalijem sa tonom Coca Cole zero.
Spavanje
Ovo je za mene bilo najteže. Jedno vreme sam radi noćne smene i to mi je pomoglo da totalno upropastim svoj ritam. Sećam se izlazaka iz noćne smene i povratka kući gde usput stajem i kupujem 500 grama biskvita sa čokoladom. Lažem sebe kako sam to uzeo za dva,tri dana i kako ću pojesti samo jedan dok se autobusom vraćam kući. Nažalost dešavalo se da pojedem svih 500 grama bar 5 stanica pre kuće. A usput sam uspevao i da zaspim u busu i probudim se na poslednjoj stanici. Tek kada sam prestao da radim noćne smene i vratio se u neki normalan ritam spavanja shvatio sam koliko mi je bilo lakše da odolim naletima za slatkišima.
Jutarnja rutina
Ovo je bilo nešto što sam dugo želeo da uradim ali sam uvek nalazio opravdanje da ga odložim. Mislio sam da jutarnja rutina nema mnogo veze sa mojim odnosom prema slatkišima ali sam se posle par meseci veoma brzo razuverio. Ono što sam radio ujutru bile su lagane bodyweight vežbe (sklekovi,čučnjevi) i par vežbi za mobilnost. Na sve ovo rešio sam da bez obzira na vremenske prilike prošetam minimum 2 km. Jutarnja rutina je imala veliki uticaj na moj odnos sa slatkišima kasnije u toku dana. Naime svaki put kada bi kiksnuo i propustio svoju rutinu moja želja za slatkišima bila je mnogo jača nego kada uradim svoju rutinu. Verovatno je osećaj da sam uradio nešto korisno za sebe jačao moj karakter i samopouzdanje. Izlazak iz zone komfora (gde sam pre sprovođenja jutarnje rutine, prvo palio tv i grickao verovatno neki keks sa čokoladom) mi je dosta pomogao da se nosim sa slatkišima i neodoljivom željom da ih jedem u oneograničenim količinama.
Za kraj mi je ostalo da vam kažem da su ovo bili koraci koji su meni pomogli da se izborim sa svojim problemima vezanim za određenu vrstu hrane. Takođe to ne znači da sam slatkiše potpuno izbacio i da ih više ne jedem. To znači da sam uspeo da ohrabrim sebe da mogu da uspostavim kontrolu i da ako mi se dogodi da preteram mogu brzo da se vratim na svoj kolosek. Poenta nije da budete savršeni kada vam se dogodi skretanje sa puta ( a sigurno će se dogoditi) već da se što pre vratite na kolosek i nastavite dalje ka svom cilju.
Tekstovi sa sličnom temom https://milosundergroundgym.com/category/ishrana/
